Monday, January 2, 2012

Malezija - hrana, kultura, jezik i ostalo... part 2

Ne mogu da kažem da sam previše iskusila Maleziju, da sam je istraživala da sam cunjala okolo. Otkad sam došla bila sam poprilično lenja i svaki put kad me je neko pitao da idemo negde u 50% slučajeva je uspeo da me ubedi da odem i da radim nešto drugo van svakodnevnice. Moja svakodnevnica se vrti oko kancelarije gde radim sa još 1200 drugih ljudi raznih nacija, narodnosti, boje kože, osmeha pravih ili ne i kad dođe vikend jednostavno želim da izađem, da se smejem, da lumpujem, da vidim neke druge ljude da budem bela i uštogljena i da pričam na srpskom i da pričam sa ljudima koji vide malo šire od zaprežnih konja...

Ljudi u mojoj kancelariji će vam možda reći za mene da nisam druželjubiva i da se ne družim sa ljudima tamo, da manje više stalno idem sama na ručak da sam ponekad namrgođena ili tužna. Ustvari, od kad su Jelena, Nedim, Natalija i Filip otišli iz firme ja nisam pronašla nikog zanimljivog da provodim vreme sa njima. Filipinci se drže sa svojima, Kinezi sa svojima, Malajci sa svojima, Indijci sa svojima. Uvek vidim iste grupe ljudi da idu zajedno na ručak i nikad se neće desiti da pozovu nekog sa strane da im se pridruži. Ponekad odem na ručak sa Pavelom ili sa nekim kolegom Pakistancem i to je to. Kad odem na ručak ne želim da pričam o poslu, ne želim da slušam o nečijim problemima. Postala sam mrzovoljna po tom pitanju. Dosta mi je mojih problema i tih sat vremena samo želim da buljim u prazno, da posmatram ljude oko sebe, da pogađam da li su čistokrvni ili su mešavina dva naroda, da pogađam odakle su da razmišljam kakvu kosu žene imaju ispod tih raznobojnih marama,šta znači crvena tačka na čelu nekog Indijca...

Ne mogu nekom kolegi sa posla da pričam o mojim vikend provodima ili mom životu. Naše priče su različite i nigde se ne poklapaju. Ne mogu da im objasnim da za mene religija ne predstavlja ništa, da smo ja i Bog odavno raskrstili i da za mene tamo negde gde bi trebalo da mi je sve, nema ništa. Oni ne razumeju šta je to samo ući u crkvu i upaliti sveću u sećanje na nekoga. Ne mogu ja njima da objašnjavam primenu diferencijalnih jednačina na moj život i na moj način razmišljanja i zašto ja uvek imam 3 rešenja nekog problema kad oni nemaju nijedan. Zaprežni konji, to je najbolje poređenje koje sam našla. Tako razmišljaju i percepcija od 360 stepeni ne postoji. Ne postoji razmišljanje out of the box. Pre neki dan sam imala ogroman problem sa klijentom u Japanu. Pošto su oni prirodni paničari ali definitivno najbolja ekipa sa kojom sam radila, krenula sam da konsultujem Brajana, koji je senior i koji je radio na gomili projekata i posle 4 ugla objašnjavanja problema i mog viđenja root causa i rešenja on je i dalje tvrdio da je problem nešto drugo i da ja verovatno to ne razumem. Posle 2 sata šalje mail japancima, objašnjava šta se desilo i objašnjava rešenje i ja čitam u tom mailu svoje reči. Trebalo mu je samo 2 sata da shvati šta sam ja pričala i da skonta da sam bila u pravu. I to nije bio prvi put...

Ne, nisam je dobro iskusila, nisam prošla uzduž i popreko i nisam sve probala i nisam sve videla. Moj staž je kratak i moje čulo ukusa otupi kad pojedem nešto ljuto. Možda Malezija ima gomile začina ali ja nisam dovoljno dugo ovde da počnem da razlikujem sve te začine. Ljuto jeste prvi i najjači ukus. Možda ja nisam prava osoba da vam pričam o hrani ... ali kad se setim raznovrsnosti marokanske kuhinje, mirisa i ukusa arganovog ulja sa vrucim marokanskim hlebom, desetine različitih mađarskih torti i kolača u poslastičarnici Žerbo u Budimpešti po receptima starijim od same Malezije, mirisa zelenog i crnog zataža, anisa i safrana kroz sirijske sukove, Massimove sicilijanske paste sa 3 vrste ribe, 3 vrste povrća i 5 svežih zacinskih biljaka, dalmatinskog crnog rižota sa čašom domaćeg plavca starog bar 10 godina, grčkog feta sira sa maslinovim uljem, turskih sarmica, baklava sa pistaćima, kebaba, ribe na žaru sa Bosfora, ruske usoljene ribe i palačinki sa jabukama, konjskog mesa sa Sardinije sa ruzmarinom pored sveže pravljene paste sa sveže ubranim pečurkama čiji miris je ispunio celu kuću moje drage Tici, punjenog patlidžana u nekom restoranu na sred Turskog druma, jordanskog masnafa, češke kolenice sa sosom od rena, dimljenog mesa i kajmaka sa Zlatibora, pršute sa Cetinja, podvarka sa suvim mesom, i one, da, ljute riblje čorbe u alaskoj čardi na Dunavu koja miriši na svežu papriku, paradajz, šargarepu, zelen, peršun,... da, dragi moji, malajska kuhinja je, za mene, samo ljuta.
Pre neki dan me je kolega pitao da li hoću da probam najbolji nasi goreng u Klang dolini i doneo mi je srednje ljut nasi goreng koji je u sebi imao mnogo limuna. Stvarno je to bio najbolji nasi goreng koji sam probala ali on u sebi nije imao ničeg različitog sem tog limuna. Pre par meseci me je Sabran vodio u neki malajski restoran koji radi samo za vreme ručka i tamo sam jela neku fenomenalnu ribu na žaru. Bila je baš onakva kako je ja volim i za trenutak me je podsetila na šarana ali pošto je to bio malajski restoran mogla sam da pijem samo čaj, slatku limunadu, teh tarik ili sveže ceđeni sok. Po mom skromnom mišljenju, riba bez čaše belog vina je promašaj. Barbeque chicken rice je dobar ali zašto ne postoji i piletina sa krompirom ili graškom ili boranijom ili dinstanim kupusom ili brokolicama (imaju ih ovde) ili sa nekom salatom nego svaki put kad naručim piletinu sa njom dođe beli ili prženi pirinač ili nudle (žute ili bele).

Moj budžet je takav da ne zalazim previše po fancy restoranima, skupim hotelima i zapadnjačkim ili arapskim restoranima. Jedem u lokalnim restoranima, gde čujem da je dobra hrana, gde me moji lokalci odvedu ili gde vidim gomilu lokalaca da jede. Procunjam tu i tamo dokle moje noge mogu da dopru pošto nemam auto niti želim da ga imam u haosu od saobraćaja u ovom gradu. Svraćam po budžacima, cunjam po uličicama, ne idem na mesta gde ima mnogo turista. Izbegavam gužvu Pavilion-a, KLCC-ja, MidValley-ja, Bangsar village-a i ostalih velikih tržnih centara i za vreme Ramazana sam išla po Chow Kit-u i Masjid Jamek-u i jela sve što su mi lokalci rekli da je lokalni ramazanski specijalitet. 
Nisam zapamtila sva ta silna imena i nisam sve probala ali ali tamo negde, na mom jeziku, dok dopre do mozga sve to manje više postaje ... pogađate... ljuto :)

Malezija - hrana, kultura, jezik i ostalo...

Jest, 1. januar pa svi cekaju neki ultra post o tome sta sam sve radila u 2011-tog i zasto je mrzim. E oces malo... nema... cekajte kad budem raspolozena za to, sad nisam. Od jutros sam vec ispunila jednu svoju NY resolution, naspavala sam se ko covek. :)

Dobijam jako puno pitanja o tome kakva je Malezijska hrana ( nije Malajska, objasnicemo kasnije) pa reko da napisem koji red o tome da sledeci put kad neko pita samo da mu dam link a pri tom da podignem rejting mom vec popularnom blogu (jest djavola).

Malajci (ne Malezijci) su ustvari Indonezani. Kuala Lumpur je napravlje pre jedva 150 godina tako sto su Indonezani sa Sumatre dosli i naselili mocvaru oko reke Klang. Zato ja stalno pricam da ovaj grad nema dusu posto je pola kuca u mom sokaku u lepoj mi Kekendi starije od ovog grada. Malajci nikad nece priznati da su Indonezani, nikad nece reci da su Indonezanski i Malajski jezik jedno te isto iako, cim odu u Indoneziju, sve razumeju. Kada uporedjujem ta dva jezika uvek kazem da su kao Srpski i Hrvatski. I nesto s oni stalno huskaju i protestuju jedni drugima ispred ambasada ali slabo ja marim za to.

Anyhow, kad procunjas po Malajskoj kuhinji nacices manje vise sve isto kao u Indoneziji sa tu i tamo nekim premisama. Verovatno da sam provela par meseci na Sumatri (sto nazalost nisam ali hocu) sve bi mi bilo isto. Riba na rostilju, (ikan bakar) przena riba (ikan goreng) riba u nekom ljutom sosu, piletina u 17 razlicitih soseva (sve ljuto), przena piletina, pohovana piletina pa sveze voce i povrce, dinstano povrce, povrce u nekim sosovima, povrce dinstano u woku ... sve to naravno prati beli pirinac.

Posle par zalogaja tog ljutog usta vam utrnu i vise nista ne osetite tako da posle nekog odredjenog vremena sva hrana dobija isti ukus. Tu i tamo se s vremena na vreme otkrije neki novi ukus kao sto je njonja laksa, fenomenalna gusta supa sa kokosovim mlekom i pirincanim nudlama ali sve se to utopi u neku jednolicnost pirinca i ljutog.
Gde god zakoracite po ulici nacicete restoran malajske, indijske i kineske hrane. Malezijci su ustvari mesavina ova 3 naroda (fala gospon' Dadi na kulturoloskoj obuci) tako da se svakakva hrana moze naci po ulicama i svakom budzaku gde iole ima malo mesta da se napravi neka pokretna ili nepokretna kuhinjica. Najvise prodavaca hrane radi uvece i nocu. Kineska hrana nije kao u Kini i nema pasa i slicnih stvari ali uvek moze da se nadje po neko parce svinjetine (uglavnom slatko) neko fenomenalno przeno povrce, riba u slatko kiselom sosu ali na sve to treba biti obazriv posto i oni, prateci lokalne trendove, sve vole da zaljute. Pirincane nudle su mi bile veoma egzoticne kad sam dosla ovde i jako sam ih zavolela tako da sada, kad god mi se ne svidi nista iz menija narucim Kwetiau goreng ili soup.

Indijci se drze svoje "ako kuvamo bez karija kao da nismo kuvali" recepture i manje vise sve sto vidis na onim njihovim tezgama je sa manje ili vise karija, cilija i slicnih stvari od kojih opet, posle par zalogaja ti gore usi. Njihov roti i naan mi je i dalje omiljena hrana i uvek dobar dorucak.
Roti cenai je neka vrsta hleba koji bi bio najslicniji nasem bureku ali kao da jedes korice od bureka. Roti naan je hleb koji me podseca na lepinju, samo nikad nemaju kajmaka :D Sate ayam mi je i dalje omiljena hrana ali ovde nije ni priblizno dobar kao u Indoneziji. To su pileci raznjici u sosu od kikirikija, raznjici su ok ali sos ne znaju da naprave. Stvarno mogu da kazem da im je hrana raznovrsna ali posto sve ima pirinac za base, dodje na isto.


Stvari kao sto su sir, puding, alkohol, jagode i slicno su ovde luksuz i za najjeftiniju flasu vina treba da dam 10$ a za 150gr fete izdvajam 3$. Stvari kao sto su vegeta, slag i neki normalan keks bez ikakvog punjenja ili preliva su nepostojece tako da skoro nikad ne kuvam kuci jer nemam vegete. Manje vise sam naucila da prepoznajem sta je ljuto a sta ne i uglavnom se hranim napolju. Kad saberete, jeftinije je da se jede napolju. Obrok napolju ne dodje ni 3$ a sve to bi u prodavnici skuplje platila i jos bi morala da kuvam.

Kultura - nemaju je... a i da je imaju slicna je indonezanskoj... a toga imate opisano na kilometre u prethodnim postovima :D doduse tu se mesaju Indijci koji se drze samo sa svojima. Retko kad ces videti da se Indijci druze sa nekima van svog kruga. Jos uvek imaju ugovorene brakove i ako neko sam sebi zeli da odabere muza ili zenu onda to prolazi jako stroge kontrole roditelja i porodice. Kinezi su malo otvoreniji cak ponekad i previse i vrlo brzo znaju da iznerviraju svojim primitivnim i glupim ponasanjem. Ova drzava je odlicna ako nikad niste bili rasisti da postanete :D

Eto... lesson 1 zavrsena... cu nastaviti uskoro sa vise detalja :)