Thursday, January 29, 2009

...

Januar je proleteo, kao da je juče počela nova godina, kao da je juče otkucao sat ponoć i tu neki meni bliski ljudi su mi poželeli srećnu novu... ne sećam se, ... ne mogu da kažem da mi nije stalo do ljudi koji su mi je čestitali, stalo mi je ali ne sećam se nijedne porukice koju sam primila, niti se sećam ljudi koji su mi čestitali novu godinu... sve je nekako ostalo u magli i raspršilo se u milion sitnih čestica, nestalo, iščezlo, zaboravljeno... samo je ostala gorka istina, bolna, prebolna, tužna, okupana suzama koje ne prestaju da teku... Nje više nema. Ugasila se najsvetlija zvezda na mom nebu i ostavila me u mraku, uglasila se moja sreća, moj osmeh. Slomilo mi se srce na hiljadu komada tako da ne može ni da se sastavi ni da se zalepi... niti da zaraste...
Ugasila se jedna velika životna energija, jedna radost... Padala je kiša tog dana kad je umrla... Kažu ljudi, žali za životom. Nije htela da umre, htela je da živi i da deli svoju beskrajnu energiju svima, htela je da se smeje samnom i sa drugom decom koju je toliko volela. Htela je da predaje, da se cela škola i dalje ori od njenog glasa i smeha... koliko je volela da predaje... Mislim da joj je najtužniji dan u životu bio onaj kad je dobila rešenje za invalidsku penziju... Nista drugo joj nije bilo toliko teško.
Nije zaslužila da umre. Ne sada.
Zaslužila je da umre u dubokoj starosti, srećna, bezbrižna, da joj jedina briga budu unuci i sta će kuvati tog dana...
Mogu ja ovako pisati celu večnost ali nista mi neće olakšati ovu bol, svaka reč je suvišna, svaka suza peče ...

Tako dragi moji prijatelji, svima kojima nisam odgovorila na porukicu za novu godinu ili Božic ili neku slavu... izvinjavam se. Znate i sami da mogu samo najbolje da vam poželim... i puno zdravlja...

Moja draga majka sad spava sa andjelima... a ja sam sama u mraku... a bol... neopisiv...